Dokle više ovako? Prepuno tekstova, prepuno mišljenja cenjenih intelektualaca iz kruga dvojke, preterano mnogo različitih izjava Pešić Vesne, u ovoj Srbiji svi sve znaju a ničija znanja nam ne znače apsolutno ništa, kako se izgovore ili postanu zaborav ili izmenjeni feljton novog novinskog članka. Svi znaju, svi hoće, trebaju i moraju. Dragi moji jedino što moramo je da izađemo na ulicu kada ministar ne odgovora našim zahtevima i napravimo masovni protest bez ikavkog kompromisa, tražeći njegovu smenu.
Šta radi narod Srbije? Narod Srbije sedi u svojim foteljama, ko ih još uvek ima, jede kokice i sluša bajke pepeljuge Ace Vučića. Pa, hajde dragi moji pravnici, koji vrlo dobro poznajete institut pritvora, dokle ćete više ćutati i dozvoljavati da se SNS i Aleksandar Vučić kite perjem borca protiv kriminalca Miškovića? Dokle ćemo svi sedeti i čekati da upodobljeni mediji objave po nalogu FBI agenta Vučića nova imena. Šta se desilo sa depozitima u Metals banci i Razvojnoj banci Vojvodine? Dokle će Pajtić Bojan biti rizničar Vojvođanskih vrednosti koji je ćuteći ucenjen događajima o Razvojnoj banci a kao premijer Vojvodine mirno prećutao svaki šamar koji je Vojvodina zadobila.
Dokle ćemo trpeti klovna Zoranu Mihajlović koja, ja sam sigurna, ne zna ni dostignuća Nikole Tesle. Demokrate i opozicija viču „da aflatoksična Vlada odgovara za mleko“, Vučić i Knežević dovikuju sa druge strane „mi imamo dobre ljude za ministre“, pa ja često imam utisak da ovde sve polako gubi smisao od institucija do suštine svakog problema koji izađe na videlo. I to znate kako izađe na videlo? Izađe tako jer nekome u tom trenutku odgovara da on ispliva. Premijer sarađivao sa narko bosom, nema problema. Njegovi ministri i funkcioneri jednom nogom u zatvoru, nema problema, ima ko će oprati njihove dosijee. Koliko će u čitavom ovom vrtlogu pompeznih hapšenja, datuma, rundi pregovora, Tačija, Eštonove, Haradinaja i Irineja mladih ljudi izgubiti mogućnosti za ostanak u svojoj zemlji, koliko će se radnih mesta zatvoriti. Šta mi to radimo?
Kako je moguće da ijedno društvo dozvoli sebi ovaj luksuz? Da li je moguće da svi imamo povez preko očiju, da li je moguće da nas jedan pripadnik razurlane paravojne formacije vodi i da mu mi toliko verujemo?
Meni je jasno da obrazovna statistika nije na našoj strani i da to umnogome utiče na poimanje stvarnosti ali ja molim, apelujem na sve one mlade ljude kojima verujem da izađu iz ovog mraka na svetlo. Ulica je uvek svetla - hajde da ne damo više nijednog novog pomoćnika državnog sekretara koji oteža budžet za 150.000 dinara. To su 5 plata prosečnog građanina Srbije.
Ne dozvolimo da se nezavisne intitucije više zanemaruju, da njihovi izveštaji završe u arhivi doma Narodne skupštine bez ikakvog efekta.
Ne dozvolimo Obradoviću da ne zna kako da vodi ministarstvo obrazovanja-prećutali smo lažiranje male mature u 80 škola, brojne gafove u udžbenicima, testovi male mature na ulicama. Pa da li smo mi normalni?
Kako nam se dogodio ponovo Velja Ilić, gorila Velja, privatni domovi Velja, seljačina Velja, urbanizam Velja, kako kad imamo toliko mladih studenata građevinskog fakulteta, kad toliko njih zbog Velje nema posla. Da, zbog njega. Krivim Nas koliko krivim I Njih. Oni su nesposobni, licemerni, prljavi, nikakvi stručnjaci I velika ološ. Oni su upravo otvorili sva pitanja I zatvorili nam sve izlaze. A mi ćutimo.
Naše umetnike proteruju, naši likovni umetnici odlaze odavde, naši mladi pravnici prate decu uglednih advokata na čas matematike za 20.000 hiljada dinara, naši tehnolozi sede na birou, naši ekonomisti rade u trafikama, naši defektolozi sede ispred kompjutera. Pa, znate kako. Mene apsolutno ne interesuje stepen senilnosti Pešić Vesne, izjave Bebe Popovića a još manje problemi sa padežima Šapića ili nepoznavanje gramatike srpskog jezika Velje Ilića. Mene zanima dokle ćemo ovako?
Oni su tu zbog nas, ne mi zbog njih I oni umesto nas. Ja predlažem protest. Predlažem otpor svemu I svačemu. Nismo mi krivi što je materijala mnogo. Mi nemamo više ništa da izgubimo. Naši roditelji jesu mnogo. Mnogo toga smo i mi osetili iz tog razloga, ali ne mogu više da trpim ovaj teret stida. Teret jer ćutim. Teret jer mašem diplomama. Teret jer razumem stvari. Teret jer sam za razliku od njih pročitala knjigu. Teret ćutnje I mirenja je najteži.
Ulica je svetlo.
Niko neće doći do naših prava sem nas samih.
No pasaran!
Filed under: Ivana Stojiljković, Politika i društvo Tagged: društvo, građani, narod, nesposobnost, no pasaran, politika, politikars, prosvjed, Srbija, ulica, Vlada
